Jedan dan u jednoj poslovnici

Ovu po­slo­vni­cu u Ba­nja­lu­ci i ne tre­ba pred­stav­lja­ti, to je “ona u cen­tru”, na­do­mak sve­ga, Go­spod­ske uli­ce, crkve, Ban­skog dvo­ra…

Sre­di­na je ne­dje­lje i oko sre­di­ne pre­po­dne­vne smje­ne u po­slo­vni­ci, gužva, ali ne pre­tje­ra­na. m:te­lo­vi za­po­sle­ni, ali i stu­den­ti ko­ji su na obu­ci, vrije­dno ra­de, ne dje­lu­je da ima ner­vo­znih ili na­pe­tih. Pored toga što ljudi dolaze u poslovnicu da se informišu, kupe telefon ili potraže neku od usluga koju m:tel nudi, ponekad dolaze i da se žale ili iznose primjedbe, da­nas ih ni­smo ču­li.

– Ši­rok je spe­ktar uslu­ga ko­je mi nu­di­mo, mo­bil­na te­le­fo­ni­ja, fiksna te­le­fo­ni­ja, in­ter­net, te­le­vi­zi­ja. U ovom re­gi­onu na­jja­či smo i naj­po­vo­ljni­ji. Ima­mo ve­li­ku po­nu­du mo­bil­nih te­le­fo­na ko­ja je možda na­jin­te­re­san­tni­ja mla­dim lju­di­ma – kažeDa­ni­je­la Šes­tić, ko­ja ra­di u po­slo­vni­ci.

– Ov­dje nu­di­mo ra­zli­či­te uslu­ge, od štam­pa­nja ra­ču­na, da­va­nja naj­ra­zli­či­ti­jih in­for­ma­ci­ja, ot­kla­nja­nja si­tnih re­kla­ma­ci­ja – nas­tav­lja Da­ni­je­la – kroz ovu po­slo­vni­cu pro­đe i ne­ko­li­ko sto­ti­na lju­di sva­ko­dne­vno, i ovo je je­dna od naj­fre­kven­tni­jih m:te­lo­vih po­slo­vni­ca.

Da­ni­je­la zna da rad s lju­di­ma zah­tije­va do­da­tnu ener­gi­ju, ta­ko da ovaj po­sao mo­ra­te vo­lje­ti i ta­da je la­ko.

– Pos­to­je da­ni ka­da je teže, i da­ni ka­da je la­kše, ali us­pije­mo sve ri­je­ši­ti i izba­lan­si­ra­ti. Da­ni ka­da su is­klju­če­nja možda su ma­lo stre­sni­ji od os­ta­lih, ali uspi­je­mo s prvim uknjižava­nji­ma ri­je­ši­ti i te si­tu­aci­je. Pos­to­je da­ni ka­da gužva i pri­ti­sak bu­du veoma ve­li­ki, ali on­da ne­ki po­gled, i u po­gle­du za­hval­nost kli­jen­ta bu­de po­tpu­no pri­zna­nje i po­ti­re sve pro­ble­me – objaš­nja­va Da­ni­je­la.

Se­le­na Ra­du­kić, crno­ko­sa ko­vrdžava studentkinja, do­šla je po stu­den­tski pa­ket s te­le­fo­nom, omi­lje­na m:te­lo­va uslu­ga joj je Open Trio, na­ra­vno, po­red mo­bil­ne te­le­fo­ni­je, ova uslu­ga obje­di­nju­je in­ter­net, te­le­vi­zi­ju i fiksnu te­le­fo­ni­ju.

– Naj­vi­še ko­ris­tim in­ter­net, na­ma mla­di­ma je to veoma važno, in­ter­net je brz i ve­oma sam za­do­vo­ljna, izbor TV pro­gra­ma je ve­liki, a ma­ma ko­ris­ti fiksnu te­le­fo­ni­ju, pri­ča s ba­kom, ses­trom i tet­kom.

Zna­la je ko­ji te­le­fon ho­će, ni­je pre­du­go bi­ra­la, do­bi­la je upla­tni­cu, pla­ti­la na bla­gaj­ni u pri­ze­mlju fi­noj ženi ko­ja ne voli da se fotografiše, ta­ko da je ne­ma­mo u ovom ko­lažu fotografija, i s lije­pim, ši­ro­kim osmije­hom oti­šla ne­gdje s dru­ga­ri­ca­ma.

– Je­dan go­spo­din nam je do­šao li­čno u po­slo­vni­cu, jer ka­da po­zo­ve tri če­tvor­ke ja­vi mu se auto­mat, ka­ko on kaže, ne može do­ći do ri­je­či od žene ko­ja pri­ča – pre­no­si po njoj naj­smje­šni­ju žal­bu Je­le­na Sto­ji­čić. Do­da­je da nas­to­ji bi­ti na­smija­na i ra­spo­ložena i ne do­zvo­lja­va ko­ri­sni­ci­ma da osje­te ka­da joj možda i ni­je do­bar dan.

– Uvi­jek pos­to­je oni lju­di ko­ji te na­smi­ju, po­pra­ve ti dan i obi­lježe ga, ta­da je po­sao uživa­nje i s la­ko­ćom iz­vrša­vam oba­ve­ze.

Da­mjan Knežević u po­slo­vni­cu je do­šao da pro­mije­ni ugo­vor.

– Ge­ne­ral­no sam za­do­vo­ljan m:te­lo­vim uslu­ga­ma i dok obje stra­ne po­štu­ju svoj dio ugo­vo­ra, sve je u re­du, bi­tno je da zna­te šta vam tre­ba i da na­đe­te naj­po­vo­ljni­ji odnos kva­li­te­ta i cije­ne ko­ju možete pla­ća­ti. Na stu­dentskoj sam ta­ri­fi, ta­ko da ko­ris­tim sve po­go­dnos­ti ko­je su osmiš­lje­ne za stu­den­te.

Bo­ris Dra­gi­če­vić, svje­tlo­ko­si 25-go­diš­njak, tu je kao ek­spert sa za­dat­kom “mom bra­tu tre­ba no­vi te­le­fon, pa da vi­dim ka­kva je po­nu­da”.

– Ma­lo je gužva, ali za­po­sle­ni su veoma lju­ba­zni. Naj­vi­še ko­ris­tim in­ter­net i mo­bil­nu te­le­fo­ni­ju, to i nje­mu tre­ba, ma­da ja ću pre­po­ru­či­ti, ali ne­ka on sam odlu­ču­je.

Plava pe­de­set­de­ve­to­go­diš­nja go­spo­đa Go­spa Ba­ja­gić kaže da je da­nas ne­mo­gu­će fun­kci­oni­sa­ti bez te­le­fo­na, te da ona ko­ris­ti i mo­bil­nu i fiksnu te­le­fo­ni­ju.

– Ri­jet­ko na­vra­tim u po­slo­vni­cu, obi­čno ra­ču­ne upla­tim u po­šti, ali ka­da do­đem, za­do­vo­ljna sam uslu­gom, dje­voj­ke ko­je ra­de u ovoj po­slo­vni­ci ve­oma su pri­ja­tne.

I ni­su sa­mo dje­voj­ke, blažen me­đu žena­ma, Bran­ko Đu­ke­lić, je­di­ni je mu­ška­rac u po­slo­vni­ci i “mo­gu vam re­ći da sam pre­za­do­vo­ljan, svi­ma bih poželio ova­kvo ra­dno okruženje i rad s ova­ko di­vnim ko­le­gi­ni­ca­ma”. Možete po­mi­sli­ti, sko­ro je na­pu­nio zla­tnih pe­de­set go­di­na i svih osa­mna­est ko­le­gi­ni­ca mu je čes­ti­ta­lo i po­lju­bi­lo ga. Po tri pu­ta, ni­je to ma­lo!

Autor: Milica Stojaković