Written by

Ze­len, a plav

m:ovo m:ono| Views: 195

Nokia 6110“Ni­je ni­šta stra­šno”, gla­si kri­la­ti­ca ko­jom sam po­ku­šao da ola­kšam svet svo­joj tro­go­diš­njoj kćer­ki. Ra­zbi­la se ča­ša, na­prslo je sta­klo na sto­či­ću, pu­kla je pa­to­fni­ca, pro­sut je sok, po­su­li smo se su­pom i re­zan­ci­ma, po­ce­pa­la se su­knji­ca na lut­ki, pro­bu­šio se ba­lon u obli­ku žira­fe ko­ji nam je na­pra­vio klovn li­čno, a mi go­spo­du klo­vno­ve baš vo­li­mo, is­tro­ši­le su se ba­te­ri­je na Vi­ni Pu lam­pi za uspav­lji­va­nje, iz­du­va­la se lop­ta, uprljao se me­da – ni­je ni­šta stra­šno, ta­ta. Ni­je, sre­ćo, to i ja kažem.

Pre ne­ko­li­ko me­se­ci, dok smo le­to­va­li u Grčkoj, iz ku­pa­ti­la sam čuo zvuk pa­da­nja te­le­fo­na. Čo­vek se na­vi­kne na taj tre­sak, jer te­le­fon ugla­vnom i služi da bi ti ispao iz ru­ke. Čuo sam su­pru­gu ka­ko je stro­gim gla­som pi­ta šta je to ura­di­la, na šta joj je ma­la od­go­vo­ri­la da “ni­je ni­šta stra­šno”. Moj su­per­mo­der­ni te­le­fon je bio ra­zbi­jen, ali i da­lje fun­kci­ona­lan. Okre­nuo sam se ka kćer­ki i kli­mnuo joj gla­vom. Slažem se, ni­je ni­šta stra­šno. Uos­ta­lom, i da­lje ga ko­ris­tim.

Kažu da prva lju­bav za­bo­ra­va ne­ma i me­ni je to kris­tal­no ja­sno. Te­le­fo­ni su mi ispa­da­li, ra­zbi­ja­li se, gu­bio sam ih, a ne­ki su mi čak i ukra­de­ni, ali prvi te­le­fon ko­ji je bio sa­mo moj za­uvek će bi­ti mo­ja lju­bav. Otu­da i mo­ja ležer­nost sa svim apa­ra­ti­ma ko­ji su usle­di­li.

Ne­mam poj­ma ka­da je iza­šla No­kia 6110, jer se ra­di­lo o vre­me­nu di­al upa i ni­je bi­lo šan­se da pra­tim de­ša­va­nja u sve­tu te­hno­lo­gi­ja, a da ne izbom­bar­du­jem ra­čun za te­le­fon, is­to­vre­me­no spre­ča­va­ju­ći uku­ća­ne da is­tim raz­go­va­ra­ju. Da, ja de­lim vre­me na ono pre i po­sle in­ter­ne­ta. Mo­gu sa­da da otvo­rim stra­ni­cu na Wiki­pe­di­ji i da pro­ve­rim sve te­hni­čke de­ta­lje ovog te­le­fo­na, ali to ne bi bi­lo fer. On je za me­ne bio vi­še od spe­ci­fi­ka­ci­ja.

Prvi put sam ga vi­deo u ru­ka­ma mog sta­ri­jeg bra­ta. Pre­si­ja­vao je na dne­vnoj sve­tlos­ti u dve bo­je i u za­vi­snos­ti od ugla po­sma­tra­nja bio je čas ze­len, a čas plav. Po­tpu­no ne­ve­ro­va­tan! Za me­ne je bio kom­ple­tno ču­do te­hni­ke i želeo sam ga za se­be.

Po­što je brat vi­deo ko­li­ko sam odle­pio za njim, a sta­ri­ja bra­ća sve vi­de, po­sle ne­ko­li­ko me­se­ci mi ga je po­klo­nio. Čak ga je i za­pa­ko­vao u ku­ti­ju ta­ko da iz­gle­da kao pra­vi po­klon. Ni­je mi sme­ta­lo što je po­lo­van. Za me­ne je bio nov.

Imao je iko­ni­ce za sva­ku fun­kci­ju, ka­len­dar (ko­ji, do­du­še, ni­je uti­cao na mo­ju stu­den­tsku ne­od­go­vor­nost), pre­nos po­da­ta­ka in­fra­crve­nim zra­ci­ma (ko­li­ko to sa­mo kul i da­nas zvu­či), alarm ko­ji sam mno­go vi­še “snu­zo­vao” ne­go ko­ris­tio za bu­đe­nje, kon­ver­tor va­lu­ta za pe­ri­ode ma­šta­nja u ko­ji­ma bih za­me­nio svo­jih mi­li­on evra u do­la­re ili je­ne… Po­što ne­mam sre­će sa sa­to­vi­ma, od nje­ga sva­ki te­le­fon ko­ris­tim ka­ko bih znao ka­snim li ili ne. A igri­ce? Hej, pa to je bi­la za­ba­va. Zmi­ji­ce za je­dnu oso­bu i po­tpu­na sre­ća ka­da na­le­tim na oso­bu sa is­tim te­le­fo­nom, pa uz po­moć in­fra­crve­nih zra­ka igra­mo “je­dan na je­dan”. Ili igra me­mo­ri­je – ono što i sa­da imam in­sta­li­ra­no na no­vom apa­ra­tu, jer kćer­ka is­tu obožava.

Šta smo sve nas dvo­je pro­šli, pa to je tek za pri­ču. Bio je sa mnom dok sam bio stu­dent, ko­no­bar ko­ji je za­ra­đi­vao za svo­ju ško­la­ri­nu, pos­tao je no­vi­nar­ski te­le­fon, onaj u ko­jem se pi­šu re­por­ter­ske be­le­ške, a on­da i ure­dni­čki, onaj u ko­jem se be­leže oba­ve­ze dru­gih no­vi­na­ra. Po­što je ba­te­ri­ja ume­la da tra­je tri ili vi­še da­na, mo­ja No­kia je bi­la ne­za­me­nji­va. Bio je uz me­ne ka­da sam do­bi­jao ba­ti­ne od po­li­ci­je ko­ja po­ne­kad ne ume da na­pra­vi ja­snu ra­zli­ku izme­đu de­mon­stran­ta i no­vi­na­ra, upa­dao je u vo­du, su­šio se u pi­rin­ču, sa mnom je ušao u kan­ce­la­ri­ju ka­da sam sreo su­pru­gu, vi­bri­rao mi u džepu ka­da sam je za­pro­sio i po­slao po­ru­ku je­dnoj ma­mi da pos­ta­je ba­ka.

Izli­zan do ne­pre­po­zna­tlji­vos­ti, bez ispi­sa­nih broj­ki i slo­va, s ogu­lje­nom mas­kom (ko­ja je ispod ka­me­le­on­skog slo­ja bo­je za­pra­vo crve­na), po­sle se­dam go­di­na sa­mo se uga­sio. Bez “ćao”, “do­vi­đe­nja” ili “zbo­gom”. Za­spao je bez na­me­re da se ika­da vi­še bu­di.

Odložio sam ga u ku­ti­ju i re­kao se­bi da ni­je stra­šno. Po­sle mog ze­le­no-pla­vog te­le­fo­na ni­šta ne­će ni mo­ći da bu­de stra­šno, jer ni­šta ne­će ni bi­ti to­li­ko vre­dno da zna­čaj­no ne­dos­ta­je.

Prvi te­le­fon je se­ća­nje, a sve os­ta­lo su apa­ra­ti.