Written by

Sel­ma Sel­man: Ja bih da obra­zu­jem svo­jom umje­tnoš­ću – Intervju

m:ovo m:ono| Views: 1188

_MG_3313

Sel­ma Sel­man, ro­đe­na 1991. go­di­ne u Bi­ha­ću, stu­den­tki­nja je za­vršne go­di­ne Aka­de­mi­je umje­tnos­ti u Ba­nja­lu­ci. Ba­vi se sli­kar­stvom, in­sta­la­ci­jom, per­for­man­som i vi­de­om. U svo­jim dje­li­ma u prvi plan stav­lja bor­bu pro­tiv dis­kri­mi­na­ci­je nad Ro­mi­ma.

Ova mla­da dje­voj­ka uzor je mno­gim mla­dim Rom­ki­nja­ma iz nje­nog kra­ja, ko­je su za­hva­lju­ju­ći njoj upi­sa­le sre­dnju ško­lu. S njom stu­di­ra­ju i nje­na dva po­lu­bra­ta, Mer­sud i Fer­di, a po­ro­di­ca Sel­man pos­ta­la je po­zna­ta u umje­tni­čkim kru­go­vi­ma Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne.

Sel­mi­na živo­tna pri­ča ne­da­vno je pred­stav­lje­na i u se­ri­ja­lu “Moj he­roj”, ko­ji je kom­pa­ni­ja m:tel pro­du­ko­vala u sa­ra­dnji s udruženjem “Moj he­roj” iz Beo­gra­da, sa ci­ljem da se vi­še go­vo­ri o lju­di­ma či­je vrli­ne mo­gu pos­ta­ti uzor dru­gi­ma.

U pred­stav­lja­nju Sel­ma nam je re­kla da ni­je pos­ta­la umje­tni­ca pre­ko no­ći te da je odu­vi­jek težila sli­kar­stvu. Usp­je­hom sma­tra či­nje­ni­cu da je odlu­či­la da uspi­je i po­čne da os­tva­ru­je svoj cilj. Prvu sa­mos­tal­nu izložbu ima­la je u tre­ćem ra­zre­du sre­dnje ško­le, ka­da je i po­če­la nje­na ka­ri­je­ra umje­tni­ce. Se­be vi­di kao nor­mal­nu, pri­ze­mnu oso­bu i ne vo­li kad je na­zi­va­ju me­dij­skom zvi­jez­dom.

– Ja sam sa­mo umje­tni­ca i ni­šta dru­go – kaže Sel­ma.

Sel­ma sli­kom, in­sta­la­ci­jom, per­for­man­som, vi­deo-ra­dom, svo­jom umje­tnoš­ću pri­ka­zu­je druš­tvu dru­gu sli­ku rom­ske pri­pa­dnos­ti, po­ma­lo ne­po­zna­tu. Sma­tra da se dis­kri­mi­na­ci­ja Ro­ma, kao po­ja­va, čes­to za­ne­ma­ru­je, ali da je pri­su­tna i da je po­ne­kad osje­ti i na svo­joj koži. Upra­vo iz tog ra­zlo­ga želi da obra­zu­je ne-ro­me o Ro­mi­ma i Ro­me o nero­mi­ma. Nje­ni ra­do­vi go­vo­re o nje­noj za­je­dni­ci i pro­iz­la­ze iz želje da svi bu­du ra­vno­pra­vni, a umje­tnost joj je sred­stvo da po­bje­gne od lo­ših stva­ri s ko­ji­ma se su­oča­va, ali ne i da sa­kri­je ono što jes­te.

 

Šta vas je pre­do­dre­di­lo da se ba­vi­te umje­tnoš­ću?

– Sma­tram da ni­je­dan umje­tnik ne zna da će bi­ti umje­tnik, to se je­dnos­ta­vno de­si. Mno­gi se­be na­zi­va­ju umje­tni­ci­ma, ali pos­tav­lja se pi­ta­nje šta je umje­tnos­t i ko je umje­tnik. Imam pre­vi­še pi­ta­nja o umje­tnos­ti, šta, ka­ko, za­što, ali tru­dim se da se­bi ne stva­ram pri­ti­sak od­go­vo­ri­ma, jer sma­tram da će oni sa­mi do­ći je­dnog da­na.

_MG_3369

 

Ko­jim vam je umje­tni­čkim izražajem naj­la­kše is­ka­za­ti ono što osje­ća­te?

– Iz­dvo­ji­la bih per­for­mans kao me­dij u ko­jem sam se, je­dnos­ta­vno, na­šla. Kroz taj me­dij mo­gu is­ka­za­ti osje­ća­nja i pre­ni­je­ti ih na ne­kog. Per­for­mans izvo­dim da bi me­ni bi­lo la­kše, ali i da bi dru­gim lju­di­ma bi­lo la­kše. Kad ra­dim per­for­mans pos­ta­jem dru­ga Sel­ma, po­ku­ša­vam da za­ve­dem lju­de, da za­ve­dem se­be i da kažem is­ti­nu. Po me­ni, umje­tnik je sa­mo čo­vjek ko­ji go­vo­ri is­ti­nu, ni­šta dru­go.

 

Šta je naj­češ­ći mo­tiv u va­šim ra­do­vi­ma? U če­mu na­la­zi­te in­spi­ra­ci­ju?

– Sa­ma umje­tnost za me­ne je in­spi­ra­ci­ja, ne mu­čim se dok stva­ram. Na­ra­vno, pri­pre­mim se i is­tražujem, ali za me­ne je moj život naj­ve­ća in­spi­ra­ci­ja. Kroz odras­ta­nje u rom­skoj po­ro­di­ci čes­to sam se su­oča­va­la sa dis­kri­mi­na­ci­jom i upra­vo kroz li­čno is­kus­tvo shva­ti­la sam šta želim da kažem lju­di­ma. Ne želim da kažem da sam pa­ti­la, da ne­mam do­bar život, na­pro­tiv, ja sam sre­ćna tu gdje je­sam, za­do­vo­ljna sam, ali ni­sam za­do­vo­ljna lju­di­ma.

Sma­tram da sam ba­ha­ta i po­hle­pna u umje­tnos­ti i da želim ne­opi­si­vo mno­go to­ga i šta god ura­dim sma­tram da mo­gu još, tru­dim se da crpim sve što mo­gu. Ni­sam se­bi­čna i svo­je ra­do­ve ne skri­vam za se­be i ne ra­dim ih za se­be, ne­go i za dru­ge. Re­no­ar je re­kao da je dos­ta to­ga do­sa­dnog u živo­tu da bi to sli­ka­li, za­to se tru­dim da sli­kam i ra­dim ono što je lju­di­ma ra­zu­mlji­vo i za­ni­mlji­vo. Kroz svo­ju umje­tnost ba­vim se tra­di­ci­jom, mo­jom etni­čkom gru­pom, obra­zu­jem i Ro­me i ne­ro­me. Se­bi sam da­la za­da­tak da kažem is­ti­nu. Ba­vim se re­al­nim živo­tom, ni­šta ne izmiš­ljam.

 

Ka­kve su rea­kci­je na va­šu umje­tnost, na per­for­man­se?

– Po­me­nu­la bih svoj prvi per­for­mans “Vi ne­ma­te poj­ma”, gdje sam na uli­ci gla­sno go­vo­ri­la “Vi ne­ma­te poj­ma!”, ali se ni­sam obra­ća­la lju­di­ma, go­vo­re­ći im da su ne­zna­li­ce, već da ne zna­ju ko sam, ka­ko se osje­ćam, ko­ji su mo­ji pro­ble­mi. Ma­ri­na Abra­mo­vić kaže da se u tea­tru ko­ris­ti plas­ti­čan nož i ke­čap, a u per­for­man­su ko­ris­tiš pra­vi nož i pra­vu krv. U per­for­man­su upo­tri­je­biš pra­vi nož i svo­je ti­je­lo da ne­što do­kažeš. U per­for­man­su sto­jiš iza svo­jih ri­je­či i iza svo­jih dje­la, iza se­be. Bez ob­zi­ra ko­li­ko lju­di kri­ti­ku­ju, iako kri­ti­ka može bi­ti do­bra ili lo­ša, znam šta sam ura­di­la.

Lju­di re­agu­ju na odnos izme­đu njih i me­ne. Sma­tram da su svi per­for­man­si ko­je sam ra­di­la do sa­da us­pje­li. Bi­lo je i do­brih i lo­ših rea­kci­ja. Lju­di ov­dje ge­ne­ral­no ni­su ima­li pri­li­ku da vi­de mno­go per­for­man­sa. Ko­le­ge s Aka­de­mi­je i ja osno­va­li smo gru­pu PA, ko­ja izvo­di per­for­man­se. Lju­di su prvo mi­sli­li da smo lu­di, da ne zna­mo šta ra­di­mo. Za vri­je­me izvo­đe­nja per­for­man­sa “Vi ne­ma­te poj­ma” lju­di su mi do­vi­ki­va­li: “Esme­ral­da, ti ne­maš poj­ma, ho­ćeš da do­đem da te uda­rim!”, ali to je sve do­bro, to je rea­kci­ja, ta­ko znaš da si uspio.

_MG_3320

 

Ka­kvo je va­še is­kus­tvo na fes­ti­va­lu BL-Art, gdje ste se pred­sta­vi­li per­for­man­som “Ses­tro, ču­vaj se kri­mi­na­la­ca”?

– Za vri­je­me tog per­for­man­sa 45 mi­nu­ta sam vi­ka­la: “Ses­tro, ču­vaj se kri­mi­na­la­ca.” In­spi­ra­ci­ju sam pro­na­šla u pre­dra­su­da­ma i ste­re­oti­pi­ma o rom­skom na­ro­du. Čes­to se za nas go­vo­ri da smo kri­mi­nal­ci, ali kri­mi­na­la­ca ima i me­đu svim dru­gim na­ci­ja­ma. Odlu­či­la sam da kao Rom­ki­nja kažem va­ma (ne­ro­mi­ma) da se ču­va­te kri­mi­na­la­ca. Ter­min ses­tra u ovom kon­tek­stu pred­stav­lja čo­vje­čan­stvo. Sre­la sam Ro­ma bes­ku­ćni­ka, a do me­ne su sta­ja­la dva de­čka ko­ja su mi­sli­la da sam se upla­ši­la tog Ro­ma i htje­li su da mi po­mo­gnu, a on, Rom, me­ni je na to re­kao: “Ses­tro, ču­vaj se kri­mi­na­la­ca!” Is­tog tre­nut­ka zna­la sam da ću ura­di­ti per­for­mans na tu te­mu.

 

Da li je te­ško ba­vi­ti se umje­tnoš­ću?

– Pri­pa­dam rom­skoj na­ci­onal­nos­ti, žena sam i još na to sve umje­tnik, tri pro­ble­ma (smi­jeh), ali ne želim da pri­čam o te­škim te­ma­ma, nas­to­jim da bu­dem op­ti­mis­ti­čna, tru­dim se da uzmem sve od živo­ta što mi se pruža. Sma­tram da ću za de­set, dva­de­set, go­di­na do­bi­ti fee­dback, sma­tram da mo­gu pro­mi­je­ni­ti ba­rem ma­li dio druš­tva, da mo­gu uti­ca­ti na lju­de.

 

Možete li da živi­te od umje­tnos­ti?

– Pro­da­jem sli­ke za­to što mi je po­tre­ban no­vac da bih ra­di­la, iako ga ne vo­lim, ali mo­ram ku­pi­ti bo­je, pla­tna, po­tre­ban mi je da bih se uop­šte ba­vi­la umje­tnoš­ću. Ovo je ma­la sre­di­na i ni­sam u mo­gu­ćnos­ti da pro­dam mno­go sli­ka, ali uspi­jem da ih pro­dam do­vo­ljno da bih po­kri­la ne­ke svo­je tro­ško­ve. Ne­kad i po­kla­njam svo­je ra­do­ve.

 

Gdje se vi­di­te u bu­du­ćnos­ti?

– Ni­sam pro­rok, iako lju­di kažu da Rom­ki­nje zna­ju da pro­ri­ču bu­du­ćnost. Pos­to­ji ri­ječ ša­man u umje­tnos­ti, to su umje­tni­ci ko­ji se ba­ve pro­ro­čan­stvom, osli­ka­va­ju vri­je­me ko­je će do­ći, ta­ko sma­tram da će do­ći i mo­je vri­je­me, ali, na­ra­vno, ne znam kad, gdje ću bi­ti, u ko­jem gra­du, na ko­jem kon­ti­nen­tu. Vi­dim se kao us­pje­šnu per­for­me­ri­cu. Možda ću izla­ga­ti u Mo­MA, ali to ni­je klju­čno, bi­tno je da je rad do­bar, da ga ne­ko vi­di i da os­ta­vi uti­sak na lju­de, da po­ša­lje ne­ku po­ru­ku.

_MG_3371 _MG_3370